Kada se Paul Duncan1 trudi da u prva i jedina tri kratkometražna dokumentarna filma Stanleya Kubricka (1928. – 1991.), snimljena početkom 1950-ih, prepozna naznake nekih od njegovih kasnijih ostvarenja koja se ubrajaju u najcenjenije naslove u istoriji kinematografije, Duncan naknadnim čitanjem mineur radova jednog majeur reditelja upisuje dodatnu vrednost u filmove koji bi – da na špici ne stoji Stanley Kubrick – odavno bili zaboravljeni ili bar odbačeni kao nerelevantni po svim parametrima. Ako jedan far u “Day of The Fight” (1951., 16′) i najavljuje ono što će postati Kubrickov signature shot, i ako kadrovi (iz) aviona u “Flying Padre” (1951., 9′) mogu da se okarakterišu kao preteče svemirskog broda u “2001: Odiseja u svemiru” / “2001: A Space Odyssey” (1968), ovi dokumentarcima ne samo da ne najavljuju vrsnog autora “Paklene naranče” / “A Clockwork Orange” (1971), “Barryja Lyndona” (1975) i “Isijavanja” / “The Shining” (1980), već je teško poverovati i da je ijedan kritičar koji je tada gledao prve Kubrickove filmove u njima mogao da primeti natprosečan talenat.
Osim što su kratki, dokumentarni i snimljeni ubrzo jedan za drugim, ovi filmovi realizovani su po obrascu filmskih žurnala 1950-ih godina: informativne i svrsishodne kadrove prati voice-over naracija napisana u autoritarnom tonu i deklamovana muškim spikerskim glasom. Primetimo usput i da Kubrick, osim što se opredeljuje za muške protagoniste i tradicionalno dominantno muška zanimanja – boksera, sveštenika i moreplovce – onih nekoliko žena koje se pojavljuju sporadično (par žena u prva dva filma, nešto više u trećem) uglavnom prikazuje kao sporedne i zavisne od muškaraca: kao zabrinutu majku koja čeka spasioca (“Flying Padre”), suprugu koja hrani bebu u pozadini dok muž mornar prima čekove za dečiji dodatak ili ga ispred kuće ispraća na plovidbu (“The Seafarers”; 1953., 30′).
“Day of the Fight” svojevrsni je nastavak Kubrickovog portretisanja irskog boksera srednje kategorije Waltera Cartiera, kog je prethodno fotografisao za Look Magazine. Dvadesettrogodišnji Kubrick, tada još uvek zaposlen kao fotograf, u film je uložio svojih 3,900 dolara, pre nego što će uspeti da ga za 4,000 proda RKO-Pathéu. “Day of the Fight” prati Cartiera na dan boks-meča s Bobbyjem Jamesom, od ranojutarnjeg buđenja preko odlaska u crkvu na pričest, zdravstenog pregleda, ručka u restoranu, zagrevanja, pa do borbe. Visokoparna i banalno napisana naracija Roberta Reina iznova i iznova pleonastično dopunjava kadrove, pa tako film s vremena na vreme odiše čistim amaterizmom, kada recimo narator pomene Walterovog psa i u kadru se pojavi upravo Walterov pas, ili kada off-naracija detalj tanjira sa mesom podvlači tvrdnjom da je “meso od presudnog značaja za Waltera, jer mu daje sirovu energiju za borbu.”
Suvišnim se čine i emfatična opšta mesta (“Walterov stalni podstrek je da bude šampion. Ništa ga u tome neće sprečiti. Ide napred i nikada se ne zaustavlja.”), a muzika se jednako nevešto upinje da dramatizuje trivijalne momente. Dok je većina kratkih scena očigledno i neuko inscenirana, film od potpune negledivosti spašava nekoliko markantnih inserata (oprema na tepihu, šaka sa steznicima…), ali i Cartierova fotogeničnost i začudan – ili, rečima Jamesa Naremora2 , nadrealan, uncanny, bizaran ili snolik – utisak koji stvara prisustvo Waltera i njegovog blizanca. Jedina istinski uspela scena jeste klimaktična završnica koja prikazuje boks-meč. Premda montažno, a na mahove i kompoziciono, nesavršena (nekongruentni rezovi, nespretno isečen ring), ova scena snimljena s dve kamere – jednom iz donjeg rakursa s ivice ringa, drugom iz gledališta – i uz pomenute manjkavosti ostaje dovoljno sinegenična i dinamična. Dovitljiv kadar uhvaćen kroz nogare stolice Bobbyja Jamesa, gde se u dnu kadra izoštrava lik odlučnog Waltera Cartiera, koji inače otvara scenu meča, i jedan kadar iz žablje perspektive, za koji se kamera očigledno zavukla ispod dvojice boksera, nesumnjivo su vizuelni vrhunci ove scene.
Osim što mu je doneo čitavih 100 dolara, “Day of the Fight” Kubricku je poslužio i kao odskočna daska za naredni film, snimljen iste godine. Naime, avans od 1,500 dolara koji je za “Flying Padre” primio od RKO-Pathéa, Kubricka je i ohrabrio da napusti Look Magazine i u potpunosti se posveti filmskoj karijeri. Ova skica komprimuje dva dana u životu oca Freda Stadtmullera, koji svoju ogromnu parohiju u New Mexicu obilazi avionom. Tokom ta dva dana, Stadtmuller drži opelo na sahrani, službu u svojoj crkvi, igra se s kanarincima, vežba pucanje i održava avion. Voice-over, u ovom slučaju delo samog Kubricka, ovde je još manje nadahnut, što se dâ naslutiti već po istrošenom narativnom tropu s početka filma (“Ovde počinje naša priča”, pre nego što se opet pomene “priča o dva dana” u životu sveštenika).
Ni ovaj film nije lišen pleonazma: dok vidimo dvojicu kauboja na konjima, narator ipak precizira da sveštenika čekaju “dvojica muškaraca”, a u sceni u kojoj meštani nose kovčeg, narator predočava upravo da meštani nose kovčeg. Osim nekolicine grandilokventnih i potentnih kadrova (pre svega onih iz aviona koje i pominje Paul Duncan), ostatak filma ne samo da je relativno amaterski snimljen, već i do granica komičnosti veštački insceniran. Tako u jednoj od mikro-epizoda koje služe kao banalna ilustracija sveštenikovog autoriteta, dobronamernosti i posvećenosti pastvi, Stadtmuller grdi dečaka koji je zadirkivao devojčicu. Nakon troplana u kome sveštenik očitava bukvicu dečaku, sledi niz kadrova od kojih svaki daje jednu očekivanu i školski plasiranu informaciju: otac strogo ali mudro prekoreva dečaka; dečak suznim očima priznaje da je kriv; devojčica je srećna što je sve razrešeno; otac ostavlja dečaka i devojčicu koji izmireni odlaze prašnjavim putem. “Mir je ponovo uspostavljen”, potvrđuje narator. Nalik “Day of the Fight”, dramatičnost na kojoj insistiraju off-komentar i orkestarska muzika ovde nije ni blizu uverljive, a ponajmanje u onome što je zamišljeno kao kulminacija: scena u kojoj padre, na poziv očajne majke, odleće u pomoć njenoj bolesnoj bebi.
Kao da Kubrick već nije iscrpeo ovo-je-priča-o truizam i pokušaje dramatizacije nedramatičnog, “The Seafarers”, dokumentarac o mornarima po porudžbini snimljen za Seafarers International Union (kraće SIU, Međunarodni sindikat moreplovaca), otvara se rečenicom “Ovo je jednostavna, ali dramatična priča”, a završava rečima naratora u kadru, koji zatvara knjigu i izgovara: “Ovo je priča o SIU.” No, ostavimo li po strani voice-over izvesnog Willa Chasena, ovaj prvi Kubrickov film u boji pokazuje solidnu vizuelnu pismenost (dobro tempirani i vođeni švenkovi, poput onog u kafeteriji, upečatljivi detalji mašina, nekoliko uspelih kadrova u kancelarijama), uz to dosledno smenjujući muziku i sinhron zvuk. Međutim, ako je Kubrickova uloga kao direktora fotografije i reditelja zaista bila tek “da prati scenario i da ga učini zanimljivim”3 , to mu na kraju nije pošlo za rukom, budući da se radi o najkonvencionalnijem dokumentarcu od ova tri, s kojim se današnji gledalac teško povezuje na ma kojoj ravni.
Ako se na koncu i složimo s Duncanovim prepoznavanjem nekih postupaka koji će kasnije činiti okosnicu Kubrickovog izraza, drugi filmološki komentari, poput onog u kom John Baxter tvrdi da boks-meč u “Day of The Fight” kamerom iz ruke i sinhronim zvukom “anticipira blede, nedramatične kadrove i slice-of-life efekat” francuskog cinéma-véritéa4 , ili pak opaske Thomasa Allena Nelsona da “ekspresivne (sic) slike [Day of the Fight] podsećaju na američki film noir 1940-ih”5, iz opusa mladog Kubricka neopravdano ekstrapoliraju vizionarstvo. Ako se u obzir uzme Kubrickov neporeciv značaj za filmsku umetnost, ne čudi ni što se filmolozi, istoričari filma i kritičari vraćaju prvim Kubrickovim radovima, niti što su sva tri restaurisana i nedavno prikazana na bolonjskom festivalu Il Cinema Ritrovato. Sâm Kubrick odbacio je čak i svoj prvi dugometražni film “Strah i želja” / “Fear and Desire” (1952), nazivajući ga dečijim crtežom koji zalepiš na frižider. Tri filma koja su prethodila “Strahu i želji” danas takođe treba nazvati pravim imenom: reč je o amaterskim, neoriginalnim i nerelevantnim varijacijama na ondašnje filmske žurnale, početničkim vežbama koje su Kubricku možda najpre pomogle da shvati šta i kako dalje ne želi da snima.
Projekt “Doku-esejistički pejzaži” financiran je sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija.
1 Duncan, P. (2011). “Stanley Kubrick: Visual Poet”, 1928-1999. Los Anđeles: Taschen America.
2 Naremore, J. (2007). “On Kubrick”. London: British Film Institute, str. 8. Navedeno u: Mellouli, M. (2023). “Creating a Cinema of Boxing in Day of the Fight” (Stanley Kubrick, 1951). Preuzeto 18.7.2024. sa: http://journals.openedition.org/map/6337.
3 Duncan, op.cit., str. 28.
4 Baxter, J. (1997). “Stanley Kubrick: A Biography”. London: HarperCollins Publishers, str. 37. Navedeno u Mellouli, op.cit.